Povijest Posavine

Zastava Bosanske Posavine
Zastava Bosanske Posavine
Karta Posavine 1718. godine
Karta Posavine 1718. godine

Bosanska posavina na prostoru veličine oko 2650 četvornih kilometara obuhvaća devet općina: Bosanski Brod, Derventu, Doboj (Komaricu), Odžak, Bosanski Šamac, Modricu, Orašje, Brčko i Gradačac (Tramošnicu). Ove općine cine prirodni prostor uz desnu stranu rijeke Save, od Dubočca do Brčkog, na kojem je pretežito živjelo hrvatsko pučanstvo. Sebe su nazivali Posavcima. 


Kao područje unutar Republike Bosne i Hercegovine, Bosanska posavina oduvijek je predstavljala jednu kulturno-povijesnu i gospodarski zaokruženu cjelinu hrvatskog naroda.

Ovdje je ljudski život započeo još u neolitsko doba, na brežuljcima uz rijeke, bavljenjem lovom i ribolovom, zahvaljujući u prvom redu Usori, Ukrini, Savi, Bosni i njihovim pritkama bogatima ribom, te šumama s dovoljno divljaci. Najstarije naselje iz tog doba su Vignjišta, s područja sela Kužnjače kod Modrice.

Prve ozbiljnije tragove civilizacije počinje bilježiti dolazak Rimljana na ova područja: počeli su graditi putove, veća urbanija naselja, za gradnju koriste kamen i opeku, putovima kroz Posavinu povezuju svoje dvije provincije.

Hrvati pak na prostor današnje Bosanske posavine doseljavaju u VII. stoljeću, 626. godine poslije Krista.

 

Povelja Kulina Bana
Povelja Kulina Bana

Za vrijeme vladavine Kulina bana Bosnom u X. stoljeću Posavina nije bila u sastavu Bosne. O ovome postoje izvorni dokumenti, kao i dokument kojim Kulin jamci Dubrovčanima slobodu trgovanja po Bosni, koji izvorno glasi:

"U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Ja ban bosanski Kulin prisezaju (prisežem) tebe kneže Krvašu i vsem gradam dubrovam pravi prijatelj bili i pravu vjeru, dokolje sam živ. Vsi Dubrovčane kire hode po mojemu vladanj trgujuće, gdije si kto krevat, godi si kto mine, pravov vjerov i pravim srcem držati je bez vsakoje zledi razvije što mkto, da svojov voljom poklon, i da im ne bude od mojih cest - nikov sile, i dokolije u mene bude, dati im savjet i pomoć, kakore i sebe, kolikore, bez vsega zloga primislja. Tako mi Bog pomagaj i se sveto evandjelie."

Tvrtko I Kotromanić
Tvrtko I Kotromanić

Iz 1244. god. postoji pisani trag o Posavini ("Terra Tolys", o zemlji oko riječice Tolise), a 1324. godine spominje se Nenavište, prostor s obje strane rijeke Bosne. Prvi bosanski kralj Tvrtko I. Kotromanic (1353.-1391.) pripaja Posavinu Bosni, a u svojoj povelji spominje župu Jakeš i župu Modricu. U 15. stoljeću Bosanska se posavina ponovno priključuje svojoj matici Hrvatskoj u okviru Ugarske, i ovo povijesno stanje zadržat ce sve do 1536. godine, kada i ona pada pod tursku okupaciju (Bosna je pala 1463. godine, dakle punih 73 godine prije).

Iz turske vladavine vrijedan je spomena dokument zvan "Ahdnama", što znaci "Vladarska povelja". Naime, godine 1463., zauzevši Bosnu, sultan Mehmed smatrao je da je potpuno osvojio bosanske zemlje, pa te godine Bosnu proglašava Sandžakom sa dijelom u Vrhbosni. Na molbu franjevca Anđela Zvizdovića sultan je, prije nego se zaputio natrag u Carigrad i prije nego je imenovao Mehmedbega prvim sandžakom u Bosni, izdao glasovitu Ahdnamu, kojom je katolicima jamčena sloboda vjere. Prije turskog osvajanja Posavine, na ovom je prostoru bilo osam velikih franjevačkih samostana. Turci su ih, sve do jednog, porušili.

Prema turskim defterima (popisima) iz XVI. st. spominje se Nenavište kao naselje napušteno od katolika Hrvata. Tako župu Nenavište, zapravo područje bivše župe Nenavište, "Terra Tolys", Turci pretvoriše u Gradačačku nahiju (Gradačac i Šamac). Drugi, veći dio Posavine nalazio se u Derventskoj nahiji (Derventa, Odžak i Bosanski Brod). Od većih sela spominju se krajem XVI. stoljeća Dubovac, Koraće, Foča, Dubica i Plehan, te rijeke Sava, Ukrina, Veličanka, Živanjska, Lješnica i Markovac. Treći dio Posavine (Brčko, Dubrave, Zovik, Ulice, Breške, Drijenča i Skakava) nalazio se u Tuzlanskoj nahiji.

Nakon dogovorenog mira 1719. godine između Turske i Austrije utvrđene su granice Posavine, koje su trajale sve do 1939. godine. U ratnom razdoblju 1788.-1792. godine Turci su ponovno protjerali Hrvate katolike iz Posavine, s razlogom da ne bi, navodno, pomagali Austrijance. Ipak se Hrvati poslije primirja vraćaju na svoja stoljetna ognjišta. Bosanska je posavina 1831. godine izazvala posebnu pozornost turskih vlasti. Tada su, pod vodstvom Husein bega Gradaščevića, dragovoljci porazili tursku vojsku na Kosovu i u Travniku. Sljedeće godine Turci su ipak suzbili pobunjenike

Utjecaj hrvatskog preporoda (1850. god.) osjetio se i u Bosni i Hercegovini. Svesrdnu su im pomoć u tome pružili oci franjevci. Posebno se ističu fra Ivan Jukić i fra Martin Nedić iz Tolise. Fra Ilija Starčević u Tolisi osniva i prvu pučku školu u Posavini; knjige nabavljaju iz Broda na Savi (Slavonski Brod).

Godine 1862. i 1863. muslimani, protjerani s područja Užica i Šapca zbog sukoba Srba i Turaka, naseljavaju područja Bos. Šamca, Orašja i Brezova Polja. Hrvati katolici velikom dušom i srcem primaju prognanike na svoja područja.

Slabljenje turske vlasti dovodi tadašnju Europu pred tzv. "istočno pitanje", do želje velesila da podijele tursko Carstvo. Tako se na međunarodnom kongresu u Berlinu, 1878. god, sređivanje političkih prilika u Bosni povjerava Austro-Ugarskoj. Ovime Bosanska posavina ponovno dolazi u dodir s Hrvatskom, pogotovo jer je u toj državi prije imala svoju autonomiju.

Tako 1878. godine Austro-Ugarska zauzima Bosnu i Hercegovinu. Svojom vojskom ušla je upravo kroz Posavinu iz pravca Brčkog, Šamca i Broda. Unosi novu civilizaciju, drugu kulturu, zapravo europski duh u bosanske, gospodarski i duhovno opustošene krajeve. Odmah pristupa izgradnji mostova, putova, suvremenih gospodarskih objekata, škola, bolnica, željezničkih kolodvora, vodovoda - prestižnih zgrada, kazališta, pa i muzeja. Spomenut ću samo Zemaljski muzej, koji zaprema 25.000 četvornih metara prostora, a cine ga mnoge zbirke: povijesne, etnografske, biološko-arheološke..., sve uređene prema najsuvremenijim muzeološkim načelima. Muzej je danas jedan od najljepših na Balkanu, pa i u Europi. Spomena je vrijedno i osnivanje Hrvatskog kulturnog društva "Napredak" 1902. godine. Ovo je Društvo u Bosanskoj posavini ubrzo naišlo na plodno duhovno tlo i dalo solidne rezultate u opismenjavanju naroda i širenju kulture.

Nezadovoljni pripajanjem Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj, Srbi 28. lipnja 1914. godine cine atentat na austrougarskog prijestolonasljednika Franju Ferdinanda. Bio je to povod za oružani napad Austro-Ugarske na Srbiju, cime dolazi i do Prvog svjetskog rata (1914.-1918.). U ratu sudjeluje i veliki broj vojnika s područja Bosanske posavine, što i književnik Mato Blažević, Posavac iz Bos. Šamca, opisuje u svom romanu "Zaboravljeni grobovi".

Karta Banovine Hrvatske
Karta Banovine Hrvatske

Vještom političkom igrom, Srbi 1918. godine pripojiše hrvatske krajeve u državu zvanu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Značajan sljedeći događaj za Bosansku posavinu svakako je uspostava Banovine Hrvatske, 29.08.1939. godine, u koju ulaze i sljedeće posavske općine: Derventa, Bos. Brod, Odžak, Modrica, Bosanski Šamac, Gradačac, Orašje, Brčko i Srebrenik, dakle prostor definiran kao hrvatski i time pripojen Banovini Hrvatskoj.

Karta NDH
Karta NDH

Stvaranjem Nezavisne Države Hrvatske, 1941. godine, Bosanska posavina još se više povećava: u njene granice ulazi i područje Bijeljine. Područje je dobilo naziv Velika župa Posavina i prostirala se teritorijalno sve do Drine, sa sjevera zahvaćajući čak i općine Slavonski Brod i Županju.

Spomenute činjenice, dakle, govore da je Bosanska posavina oduvijek bila definirana kao hrvatski prostor, u kojem su nesmetano živjeli i ostali narodi. Bosanska posavina kao takva je nedjeljiva i neotuđiva jedinica hrvatskog korpusa.

Ono što su ranije generacije hrvatskog naroda u Bosanskoj posavini jedno i pol tisućljeće imale, čuvale i sačuvale sve do ovog rata (1992.-1995.), zločinačkom agresijom srbocrnogorskih vojnih postrojbi srpski su imperijalisti uspjeli nasilno oduzeti. Prostor su oteli, hrvatski i muslimanski narod što pobili, što protjerali. No, uzdajući se u Božju providnost i pravednost, u duhovnu snagu svakog hrvatskog Posavca, u stečenu duhovnu snagu koju su im stoljećima ulijevali njihovi preci, njihovi duhovni oci franjevci, njihova braća s gornje strane Save, njihova subraća iz drugih dijelova Bosne i Hercegovine, uzdajući se u stečenost povijesnog pamćenja, uzdajući se u posavski hrvatski um, krv, znoj i suze, uzdajući se u se, u vlastitu svoju osobnost, ovaj se narod i nada i vjeruje u povrat svoje imovine i svog prostora, u povratak svog tjelesnog bitka i svoje plemenite duše na vjekovna hrvatska posavska ognjišta. Jer, čiji je ovo prostor, čiji su ovi krajevi - oduvijek se znalo i zna se!

Kommentar schreiben

Kommentare: 1
  • #1

    Smail-aga Čengić (1. dio) (Mittwoch, 12 Juli 2017 11:31)

    Смаил-ага Ченгић је рођен 1788. године у селу
    Јелашица код Калиновика. Мајка му је била
    Ђурђијанка, робиња. Школовао се у Истамбулу.
    Био је средњег раста, дугуљасте главе, широка и
    богињава лица, зелених очију, смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је ођевен сав у црвено
    одијело: доламу, џамадан са рукавима,
    чакшире, велики фес са дугом кићанком, опасан
    великим свиленим појасом. Носио је сабљу и
    двије кубуре, а још двије кубуре је носио
    објешене о коњу. Имао је озбиљан поглед и снажан глас.
    Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица
    владала је градом Чангри сјеверно од Ангоре,
    по којем су се по доласку у Херцеговину
    прозвали Чангрлићи, касније Ченгићи. Средином
    XВИ вијека досељавају у Херцеговину. Смаил-ага, муселим гатачки, пивски и дробњачки
    имао је 600 харачлија и био је богат. Истакао се
    у борбама против Карађорђевих устаника. Био
    је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године
    против Хусеина капетана Градашћевића који се
    побунио против султана. Тада су у његовој војсци били и Дробњаци међу којима је био и
    Новица Церовић. Због заслуга у гушењу
    побуне добио је од султана титулу паше.
    Зијаметско право на Дробњак некада су имали
    Ризванбеговићи. Од њих су ово право купили
    Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-паша Селмановић продао је своја зијаметска права
    у Дробњаку Смаил-аги 1829. године за 80
    "ћеса". Купопродаја је извршена под
    Дурмитором, под Седлом код "Попова моста".
    Селмановићи су хтјели продати Дробњак
    Ризванбеговићима од којих су га и купили, али се Дробњацима то није свиђело. Смаил-ага је био у
    Тушини код Новице Церовића и ту му је Ђоко
    Маловић предложио да он купи Дробњак. Смаил-
    ага није имао довољно новца па му је Ђоко
    Маловић посудио дио, а дио је прикупио у
    народу. Претходно је Смаил-ага откупио породицу Ђока Маловића од Турака и вратио ју
    је кући. Земља на Језерима од Пашине воде до
    Телаца припадала је до 1863. године породици
    Ченгића. Послије тога то земљиште је постало
    племенска комуница.
    Смаил-ага је ријетко долазио у Дробњак јер му је све послове завршавао Ђоко Маловић и
    доносио му данак у Липник. Кнежеви су
    сакупљали харач од 300 пореских димова и
    прирез од 300 ока масла годишње. Харач се
    није узимао од сиромашних кућа. Ово се
    сакупљало у јесен. Смаил-ага је био највећи јунак турског царства.
    Није био суров према раји, осим према
    бунтовницима. Био је поштен и није чинио зулум
    по Дробњаку. О Божићу је пекао пециво и
    куповао вино па позивао хришћане и частио их.
    Али, заробљене ускоке и хајдуке је мучио пред својом кулом. Они су пред њим умирали
    јуначки и у пркосу, неки и без јаука.
    Смаил-ага се женио три пута. Прва жена му је
    била од Хасанбеговића из Автовца. Једна од
    жена је била удовица чију је кћер из првог брака
    за жену узео Смаил-агин син Рустем-бег. Рустем-бег је био велики силеџија и блудник. У
    мираз је добио 300 читлука близу Сарајева.
    Рустем-бег је у својој кули у Липнику имао
    тамницу за мучење Срба. Пред кулом је имао
    вјешала са кукама и алкама на које је вјешао и
    качио људе.